Stay Signed In
Do you want to access your site more quickly on this computer? Check this box, and your username and password will be remembered for two weeks. Click logout to turn this off.
Stay Safe
Do not check this box if you are using a public computer. You don't want anyone seeing your personal info or messing with your site.
Вук Стефановић Караџић- реформатор српског језика.
Живот
Вук Стефановић Караџић је рођен у породици у којој су деца умирала, па је по народном обичају, добио име Вук како му вештице не би наудиле. Рођен је у Тршићу. Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића, који је био једини писмен човек у крају. Образовање је наставио у Лозници, а касније у манастиру Троноши. Како га у манастиру нису учили, него терали да чува стоку, отац га је вратио кући. Не успевши да се упише у карловачку гимназију, он одлази у Петриње. Касније стиже у Београд да упозна Доситеја Обрадовића, свог вољеног просветитеља. Овај га грубо отера од себе и Вук разочаран одлази у Јадар и почиње да ради као писар код Јакова Ненадовића. Кад је отворена Велика школа у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо обољева и одлази на лечење у Пешту. Касније се враћа у Србију и када устанак пропада, одлази у Беч. У Бечу упознаје цензора Јернеја Копитара који му даље помаже у остварењу планова. Започео је свој рад на реформи језика и правописа и увођењу народног језика у књижевност. Због проблема са кнезом Милошем Обреновићем било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а и у аустријској држави, својим радом стиче пријатеље и помоћ у Русији, где добија сталну пензију 1826. године. У породици му је остала жива само кћерка Мина Караџић.
Вук је умро у Бечу. Његове кости пренешене су у Београд 1897. године и са великим почастима сахрањене у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића.
Лозница - Тршић
Село југоисточно од Лознице, родно место Вука Стефановића Караџића (1787 - 1864). Из овог лепог сеоцета, од Лознице удаљеног 7 километара, започет је Вуков славан пут у историју наше културе. Победом Вукове снажне крилатице "Пиши као што говориш - читај како је написано", почела је нова епоха у Српској култури.
Вукова кућа, онаква како данас изгледа, подигнута је 1933. године у стилу тршићке куће оног времена, на згаришту Вуковог родитељског дома који су спалили Турци.
Кућа је саграђена на месту где су Вукове комшије крстом обележиле темељ старе зграде. Приликом свечаног отварања обновљене Вукове куће, у Тршићу је приређен први Вуков сабор, који се од тада организује сваке године средином септембра. Данас је он прерастао у једну од најзначајнијих културних приредби наших простора. Сабор се одржава под ведрим небом, на отвореној позорници у центру природног амфитеатра крај речице Жеравије.
Две седмице пред Сабор у Лозници почињу предсаборски дани. У близини позорнице је и спомен-школа, као и вајат-продавница, брвнара у стилу старих тршићких кућа. Данас је у средишту заштићеног комплекса подигнуто етно село које посетиоцима дочарава начин живота из Вуковог времена. Тршић посећује небројено ђачких екскурзија као и сви други поштоваоци Вуковог дела и љубитељи неокаљане природе, шумовитих брда и многобројних бистрих извора.
Вукова спомен кућа у тршићу, подигнута на темељу старе куће.
Кућа и вајати у дворишту су етно-музеји. У њима се налазе стари предмети из Вуковог времена.
Црква брвнара у првом плану.
Манастир Троноша је православни мушки манастир који се налази код Тршића у селу Коренита, област Јадар, општина Лозница, епархија шабачка Српске православне цркве.
У Троношком летопису из 1791. као ктитор манастира спомиње се краљица Катарина Немањић, жена краља Драгутина. Сматра се да је манастир настао између 1276. и 1282. године. Страдао је од Турака крајем 15. века када је црква срушена до темеља. Манастир је обновљен је у 16. веку, црква посвећена Ваведењу Богородице подигнута је 1559. године.
Игуман Јован опремио је у манстиру преписивачку радионицу где су 1571. и 1581. године преписиване богослужбене књиге за Троношу и суседне манастире. Троношки игуман Михаило боравио је 1625. године у Русији, у периоду од 16. до 18. века руски Синод је помагао овом манастиру. Оловни покривач са манстирске цркве насилно је скинут крајем 17. века.
За време Кочине крајине, игуман манастира био је на челу борбе. Вук Стефановић Караџић је учио школу у овом манастиру 1797. године. За време Првог и Другог српског устанка Троноша је место договора устаничких вођа, због чега доживљава нова разарања. У Првом светском рату у манастиру је била импровизована болница за негу рањеника. Последње разарање Троноше било је на почетку Другог светског рата. Уз велико оштећење објеката, тада су уништени вредни рукописи и предмети манастирске ризнице. После Другог светског рата црква је обнављана 1964. и 1987. године током прослава 100 година од смрти и 200 година од рођења Вука Караџића.
Манастирска црква у Троноши је подигнута као једнобродна грађевина рашког градитељског стила. 1987. изграђен је спомен-конак. Иконостас цркве дело је Николе Јанковића из 1834. године. Овај живописац из 19. века је на иконостасу насликао све иконе осим две које су урађене 1866. године. Манастир је по завршетку живописа и иконостаса освећен 1834. године. Тог дана је уведен обичај да се сваке године на Велики четвртак прилажу две свеће дуге 2m и пречника 20cm, њих прилажу мештани околних села и називају се ратарске свеће.
Испред манастира налази се чесма коју су по легенди саградили Југ Богдан и девет браће Југовића пред полазак у Косовски бој. Ову чесмu обновио је архимандрит Методије и трговац из Лешнице Младен Исаковић 1894. године. Последње обнављање капеле, уз коју је чесма, извршили су епископ шабачко-ваљевски Јован и игуман манастира Троноше Антоније Ђурђевић. Капела је посвећена светом Пантелејмону. Са спољашње стране капеле, изнад цеви за воду, изграђена је слика мозаик девет Југовића са Југ-Богданом у средини, сви на коњима пред полазак у бој на Косово.
Филолошки рад
У првој половини 19. века, уз помоћ тадашњих врхунских филолога, као што су браћа Грим и аустријских власти које је представљао Јернеј Копитар, Вук Стефановић Караџић је реформисао српску отографију и правопис, правећи велики рез између дотадашње славеносрпске културе и новог стандарда.
Караџићева капитална дела, међу којима се истичу прво издање "Српског рјечника" (1818.), друго, знатно проширено (1852.), те превод "Новога завјета" (1847.), поставили су темеље за савремени стандардни српски језик, а знатно су утицала и на облик савременог стандардног хрватског језика, понајвише у фази тзв. хрватских вуковаца или младограматичара. Основна начела Караџићеве реформе се могу сажети у три тачке:
изједначавање народног и књижевног језика, тј. инсистирање на фолклорним језичким облицима, за које се сматрало да су поуздан водич забележен у народним песмама и пословицама;
прекид са свим старијим облицима српске књижевности и писмености и ново утемељење стандардног језика без ослона на традицију;
и, новоштокавски фолклорни пуризам, што се очитовало у чишћењу језика од црквенославизама који су идентификовани као рускоцрквена наплавина која не одговара гласовној и граматичкој структури српског језика.
На техничком нивоу, Караџићева реформа се манифестовала у новој српској ћирилици у којој су избачени непотребни полугласници (ъ, ь), апсорбирани графеми за љ, њ, џ које је предлагао Сава Мркаљ (Вук је готово у потпуности преузео графију "народног" писаног идиолекта Гаврила Стефановића Венцловића, монаха у манастиру Рачи с краја 17. и почетка 18. века), те уведена графема ј из (немачке) латинице. Нови фонолошки правопис, примерен прозирном идиому какав је српски, заменио је старији творбено-морфолошки. Језички супстрат је била новоштокавска ијекавштина (источнохерцеговачко-крајишко наречје), коју је Вук Караџић стилизирао делом и према хрватским писаним дјелима (тјерати уместо ћерати, дјевојка уместо ђевојка, хоћу уместо оћу). Али, због утицаја српске грађанске класе у Војводини и Србији, та је реформа прихваћена у нешто измењеном облику: ијекавски рефлекс јата (ѣ) је замењен екавским (нпр. дете уместо дијете). Српски књижевни језик ијекавског рефлекса јата остао је у Црној Гори, Босни и Херцеговини, међу Србима и Хрватској, као и у народним говорима западне и југозападне Србије.
Нефилолошки рад
Вук је поред свог највећег доприноса на књижевном плану, дао веома значајан допринос и српској антропологији у комбинацији са оновременом етнографијом. Уз етнографске записе оставио је записе и о физичким особинама тела. У књижевни језик је унео богату народну терминологију о деловима тела од темена до стопала. Треба напоменути да се овим терминима и данас користимо, како у науци тако и у свакодневном говору. Дао је, између осталог, и своје тумачење везе између природне средине и становништва, а ту су и делови о исхрани, о начину становања, хигијени, болестима, као и о погребним обичајима. У целини посматрано, овај значајни допринос Вука Караџића није толико познат нити изучаван. (Караџић, В.: Сабрана дела, књига XVIII, Просвета, Београд 1972.)
Вуковe књигe:
[1. ] Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона (често скраћено Ковчежић) је књига Вука Стефановића Караџића издата у Бечу 1849. године. У Ковчежићу, Вук пише о Србима православне, муслиманске и римокатоличке вјере („закона“) и о њиховом начину живота, обичајима, матерњем језику (српски језик), историји и сл.
У Ковчежићу се налазе и два текста која је Вук написао за једну ранију своју књигу, Црну Гору и Црногорце, али пошто их није објавио у њој, штампао их је у Ковчежићу. То су текстови Бока Которска и Срби сви и свуда.
Вук је Србима називао све којима је матерње наријечје било штокавско. Тако је Вук међу Србе убрајао и данашње Црногорце, Бошњаке, Македонце, неке Хрвате, између осталих Дубровчане, Славонце и Далматинце, као и Буњевце, Шокце и Крашоване. О свима њима Вук се потрудио да пише у свом Ковчежићу.
[2.] Црна Гора и Бока Которска је назив књиге Вука Караџића о Црној Гори, Црногорцима и Бококоторском заливу.
Вук Караџић је књигу о Црној Гори писао на немачком језику, под насловом Montenegro und die Montenegriner (Црна Гора и Црногорци). Писао ју је на основу података које је прикупио док је био у тим крајевима 1834. и 1835. године, а објавио ју је у Штутгарту 1837. Два поглавља која је планирао да убаци у ту књигу, Срби сви и свуда и Бока Которска, објавио је у другој својој књизи, Ковчежићу за језик, историју и обичаје Срба сва три закона, у Бечу 1849. године, с напоменом испред њихових текстова да су били спремљени за увод испред описа Црне Горе. Одломке рукописа описа Црне Горе и Црногораца на српском језику пронашли су и објавили Васа Чубриловић (Вук Стеф. Караџић, Црна Гора и Бока Которска, Београд 1953) и Богдан Шарановић (Прилози за књижевност, језик и фолклор, 1954). Љубомир Стојановић је превео с немачког Вуков опис Црне Горе и Црногораца, и то је објављено 1922. године, у издањима Српске књижевне задруге.
Бока Которска
Текст Бока Которска, као и Срби сви и свуда, Вук је планирао да објави у Црној Гори и Црногорцима, али га је објавио тек у Ковчежићу 1849-те године. У овом тексту Вук је писао о Бококоторском заливу, Бокељима и њиховим обичајима и сл.
[3.] Срби сви и свуда је назив студије др Вука Стефановића Караџића из XIX вијека, у којој је он изнио тада позната знања о поријеклу Срба, земљама у којима Срби живе, вјероисповијестима које су код Срба присутне, као и о српском језику. Вук је студију Срби сви и свуда писао још 1836. године, да буде објављена у његовој Црној Гори и Боци Которској, али ју је објавио тек 1849. у Бечу, као дио књиге Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона (Ово је писано још 1836. године да се штампа пред Црном Гором и Боком Которском, као што ће се видјети на много мјеста, па кад се досад онако не наштампа, ево га сад само овако.).
Вуков спис Срби сви и свуда често је касније политички оспораван и оцјењиван као пристрасан и изразито националистички. Ипак, на основу овог списа многи каснији лингвисти и етнолози сматрали су да Срби и Хрвати говоре једним језиком, често називаним српскохрватски, док су неки македонски језик сматрали јужним српским дијалектом. Многи данашњи Црногорци и Македонци сматрали су се Србима, а данашњи Бошњаци Србима муслиманима или Хрватима муслиманима, док је дио њих био и неопредјељен.
Вук на основу језика одређује националну припадност и тако сматра да су Срби сви који говоре српским језиком, а српским језиком он назива све штокавске говоре, што су неки његови савременици, али и насљедници, а посебно хрватски филолози, оцјењивали као пристрасност и национализам. Међутим, то није било само Вуково мишљење, већ став и многих других тадашњих стручњака попут Јернеја Копитара, Павла Шафарика и других. Они су сматрали да је читаво штокавско наријечје српски језик, чакавско наријечје прави хрватски, а кајкавско наријечје дио словеначког језика.
У Вуковој студији, између осталог, наводи се да Срби живе у Далмацији, Србији, Војводини, Црној Гори, Босни, Херцеговини, Лици, Славонији, Македонији, Барањи, Дубровнику и Космету. Такође се каже да Срба има и у Истри и Трсту.
Вук даље наводи да Срба има православаца, муслимана и римокатолика, и притом напомиње да само Срби „грчког закона“ (православне вјероисповијести) себе зову Србима или „Србљима“, а остали овога имена неће да приме. Он каже да Срби муслимани себе сматрају правим Турцима, иако ни од стотине један не зна турски, а Срби католици себе зову разним именима (Буњевци, Шокци, Крашовани), каквим туђим именима (Хрвати, Угри), именима неких древних народа (Илири, Латини) или се зову по мјестима гдје живе (Босанци, Славонци, Далматинци, Дубровчани).
О Македонцима Вук каже како су му двојица из Дибре на Цетињу говорила да у Македонији има доста људи који говоре српски онако како су га и они говорили, између српског и бугарског, али опет ближе српском него бугарском. Такође су му рекли и да у Македонији има и много других српских села. У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (Југославији) сматрало се да је језик Македонаца дијалекат српског. Данас се словенско становништво Македоније сматра посебним народом, Македонцима, и њихов језик се такође сматра посебним, македонским језиком. У Бугарској се сматра да су Македонци етничка група Бугара и да је њихов језик дијалекат бугарског.
О самом називу Срби Вук каже да он не потиче од назива државе Србија, како би неки помислили, већ назив Србија потиче од назива народа Срби, јер Срби не живе само у Србији. Он се такође позива на велике слависте свога времена Добровског и Павла Шафарика, када каже да је назив Срби чак старији од назива Словени и да су се некад сви Словени звали Србима.
Већина Срба муслимана данас се сматра посебним народом, тзв. Бошњацима, а Срби католици данас се сматрају делом хрватског народа. Током XIX и XX вијека сматрало се да Хрвати и Срби (све три вјере) говоре истим језиком, који је најчешће називан српскохрватским, али и хрватскосрпским, нашким, народним, српским или хрватским и хрватским или српским језиком. Крајем XX вијека, слиједећи политички развој догађаја, почело се говорити о посебним српском (језик православних Срба) и хрватском језику (језик Хрвата). Касније је уведен и појам бошњачки језик, као језик Бошњака (Срба муслимана).
Након Другог свјетског рата, појам Црногорци, који је до тада означавао регионалну одредницу, као становништво Црне Горе, почео је означавати посебан јужнословенски народ. Зато се почетком XXI вијека, такође политички, појавио и термин црногорски језик, и он одвојен од српскохрватског.
У Вуковој студији, између осталог, наводи се да Срби живе у Далмацији, Србији, Војводини, Црној Гори, Босни, Херцеговини, Лици, Славонији, Македонији, Барањи, Дубровнику и Космету. Такође се каже да Срба има и у Истри и Трсту:
Заиста се зна да Срби сад живе у данашњој Србији (између Дрине и Тимока, између Дунава и Старе планине), у Метохији (од Косова преко Старе планине, гдје је Душанова столица Призрен, Српска патријаршија Пећ, и манастир Дечани), у Босни, у Херцеговини, у Зети, у Црној гори, у Банату, у Бачкој, у Сријему, у десном подунављу од више Осијека до Сентандреје, у Славонији, у Хрватској (и у Турској и Аустријској крајини), у Далмацији, и у свему Адријатичком приморју готово од Трста до Бојане. Зато у почетку рекох заиста се зна, јер се управо још не зна докле Срба има у Арнаутској и у Маћедонији. Ја сам се на Цетињу (у Црној гори) разговарао с двојицом људи из Дибре, који су ми казивали да онамо има много „Српскијех“ села, по којима се говори Српски онако као и они што су говорили, тј. између Српскога и Бугарскога, али опет ближе к Српскоме него к правоме Бугарскоме.
Број Срба и вјероисповијести
Вук је побројао око пет милиона Срба. Он наводи да Срба има православаца, муслимана и римокатолика, и притом напомиње да само Срби „грчког закона“ (православне вјероисповијести) себе зову Србима или „Србљима“, а остали овога имена неће да приме:
У поменутијем овдје мјестима биће најмање око пет милиона душа народа, који говоре једнијем језиком, али се по закону (религији) дијеле на троје: може се од прилике узети да их око три милиона има закона Грчкога, и то: један милион у цијелој Србији (с Метохијом), један милион у Аустријскијем државама (у Банату, у Бачкој, у Сријему, у десном подунављу, у Славонији, Хрватској, Далмацији и Боци), а један милион у Босни, Херцеговини, Зети и Црној гори; од остала два милиона може бити да би се могло узети да су двије трећине закона Турскога (у Босни, Херцеговини и нахији Барској). Само прва три милиона зову се Срби или Србљи, а остали овога имена неће да приме, него они закона Турскога мисле да су прави Турци, и тако се зову, премда ни од стотине један не зна турски; а они закона Римскога сами себе или зову по мјестима у којима живе н. п. Славонци, Босанци (или Бошњаци), Далматинци, Дубровчани и тд., или, као што особито чине књижевници, старинскијем или Бог зна чији именом, Илири или Илирци; они пак први зову их у Бачкој Буњевцима, у Сријему, у Славонији и у Хрватској Шокцима, а око Дубровника и по Боци Латинима... А у пријатељском разговору они закона Грчкога зову ове закона Римскога Кршћанима, а они њих Хришћанима. Кад човјек помисли, н. п. да Маџара има и Римскога и Калвинскога закона, па се сви зову Маџари; или: да Нијемаца има и Римскога и Луторанскога и Калвинскога закона, па се опет сви зову Нијемци, мора се чудити како се барем ови Срби закона Римскога неће Срби да зову. Арнаути су у овој ствари за нас још ближи и приличнији примјер него и Маџари и Нијемци; њих (Арнаута) има и Римскога (а може бити гдјешто и Грчкога) закона, па се сви зову Арнаути, и да речемо да се између себе мало мрзе, али према другијем народима живе као и браћа, као да су сви једнога закона, и један би од њих Турскога закона убио десет правијех Турака за једнога Арнаутина макар кога Хришћанског закона, као што би и Арнаутин Римскога закона убио десет Талијанаца за једнога Арнаутина Турскога закона.
Ја ћу огледати еда би ли се могли наћи узроци, за што је код нас мимо остале народе (а особито мимо Арнауте) могла у овоме догађају постати овака мрзост, да народ и на име своје омрзне.
Национална припадност Македонаца
О Македонцима Вук каже како су му двојица из Дибре на Цетињу говорила да у Македонији има доста људи који говоре српски онако како су га и они говорили, између српског и бугарског, али опет ближе српском него бугарском. Такође су му рекли и да у Македонији има и много других српских села. У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (Југославији) сматрало се да је језик Македонаца дијалекат српског. Данас се словенско становништво Македоније сматра посебним народом, Македонцима, и њихов језик се такође сматра посебним, македонским језиком. У Бугарској се сматра да су Македонци етничка група Бугара и да је њихов језик дијалекат бугарског. У Вуково вријеме било је мало другачије:
Ја сам се на Цетињу (у Црној гори) разговарао с двојицом људи из Дибре, који су ми казивали да онамо има много „Српскијех“ села, по којима се говори Српски онако као и они што су говорили, тј. између Српскога и Бугарскога, али опет ближе к Српскоме него к правоме Бугарскоме.
Језик Срба
Током XIX и XX вијека сматрало се да Хрвати и Срби (све три вјере) говоре истим језиком, који је најчешће називан српскохрватским, али и хрватскосрпским, нашким, народним, српским или хрватским и хрватским или српским језиком. Већина Срба муслимана данас се сматра посебним народом, тзв. Бошњацима, а Срби католици данас се сматрају делом хрватског народа. Крајем XX вијека, слиједећи политички развој догађаја, почело се говорити о посебним српском (језик православних Срба) и хрватском језику (језик Хрвата). Касније је уведен и појам бошњачки језик, као језик Бошњака (Срба муслимана). Након Другог свјетског рата, појам Црногорци, који је до тада означавао регионалну одредницу, као становништво Црне Горе, почео је означавати посебан јужнословенски народ. Зато се почетком XXI вијека, такође политички, појавио и термин црногорски језик, и он одвојен од српскохрватског. Вук је данашњи македонски језик сматрао српским дијалектом, а то је био и званични став Краљевине СХС (Југославије). У Бугарској је, пак, званични став да је македонски дијалекат бугарског језика.
У свом спису Срби сви и свуда Вук је Србима назвао све који говоре штокавским наријечјем, што је и било његово лично мишљење. Вук је, као и његов сарадник Јернеј Копитар, штокавско наријечје сматрао српским језиком, чакавско наријечје хрватским, а кајкавско словеначким језиком. Неки његови савременици, а посебно његове хрватске колеге, су у томе често видјели национализам. На писање уредника загребачког листа „Позор“ Јосипа Мишкатовића 4. марта 1861. године о Вуковом чланку Срби сви и свуда, Вук је одговорио:
ОЧИТОВАЊЕ
У 51. броју Вашијех новина од 4. о. м. видио сам да је Г. Ј. Мишкатовић криво разумио моје ријечи у "Ковчежићу" – "Срби сви и свуда". Он мисли, да сам ја тијем ријечима хтио казати, да су свуда све сами Срби; а то није истина. Оне су ријечи (Срби сви и свуда) надпис над чланком, и ја сам њима хтио показати, да ће у овоме бити говор о Србима свима, макар гдје становали, као што би се њемачки казало: „Von den Serben uberhaupt“.
А и саме моје ријечи у ономе чланку јавно доказују, да Г. Ј. Мишкатовић криво разумије и неправо тумачи поменути надпис мојега чланка, јер сам ја казао, да су Срби само они који говоре српскијем језиком без разлике вјерозакона и мјеста становања, а за Чакавце и Кекавце нијесам казао да су Срби.
Молим Вас Господине! да бисте ово неколико мојијех ријечи наштампали у Вашем „Позору“.
Назив Срби
О самом називу Срби Вук каже да он не потиче од назива државе Србија, како би неки помислили, већ назив Србија потиче од назива народа Срби, јер Срби не живе само у Србији. Он се такође позива на велике слависте свога времена Добровског и Шафарика, када каже да је назив Срби чак старији од назива Словени и да су се некад сви Словени звали Србима:
Ко посла овога не разумије, могао би рећи да је и име Срби од данашње Србије, као нпр. Славонац од Славоније, Херцеговац од Херцеговине, Црногорац од Црне Горе итд.; али који штогод од славенске историје управо познаје онај мора знати да су Срби с тијем именом у наше земље дошли, и земља се од њих тако прозвала. Гдје је данашње Србије јужни крај (Косово и Метохија) ондје је старе била сриједа, а крајеви су јој допирали од Дунава до Архипелага, и од Адријатичкога мора до у Маћедонију. И ја мислим да је ово име Србија постало у новија времена, пошто је српско царство пропало; јер не знам би ли се гдје могло наћи да се који од нашијех краљева или царева звао краљ или цар од Србије, него Србљем. Добровски и Шафарик доказали су да су се Срби негда звали сви славенски народи, и да је име Срби старије него и Славени или Словени.
Литература
Вук Ст. Караџић, Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона
Етнографски списи, Београд 1972, стр. 31-33
Српски језик
Српски језик је стандардни језик у званичној употреби у државама Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, а у културној је употреби у већем броју земаља широм света где постоје српске етничке заједнице.
Језик Срба и српски језик
Као и када су други језици у питању, неопходно је разграничити појам језичких система којим се Срби како етницитет служе од стандардног језика који се употребљава у државним и културним институцијама. Колико је званични (у случају српског језика, званични писани) језик једноставније дефинисати, захваљујући постојању норми у облику различитих граматика и правописа, толико је знатно сложеније дефинисати свакодневне језике који подлежу ненормираним међуљудским језичким односима.
Тако је неопходно раздвојити и (условну) синхронију (једновремени лингвистички опис) и дијахронију (историју развоја) тог ненормираног, имплицитно договореног језика од стандардног, експлицитно договореног (или наметнутог) језика; иако не треба изгубити из вида да је њихов развој паралелан, као и да су у сталном међудејству.
У лингвистици се ове области разликују. Прва се у синхронијском смислу назива дијалектологијом, а у дијахронијском историјском граматиком; друга се у синхронијском смислу обично назива граматиком, а у дијахронијском историјом књижевног језика. Данас је синхронијска лингвистика знатно развијенија од дијахронијске. Стога су и у једном и у другом случају синхронијске дисциплине знатно развијеније. Дисциплине проучавања синхроније ненормираног језика су и социолингвистика, психолингвистика, експериментална фонетика итд. Дисциплине проучавања нормираног језика су и нормативистика, фонологија, лексикологија итд. Ипак би се могло рећи да постоје опште дисциплине које у себи садрже друге дисциплине. (Колико је проблематично под дијалектологијом подвести социолингвистику, психолингвистику и експерименталну фонетику, па то чиним само из разлога историје проучавања језика у Србији; толико се дисциплине које проучавају норму много лакше могу подвести под појмом граматике. Уосталом, то и речито говори о изузетној сложености ненормираних језика у поређењу са оним нормираним.)
Генеалогија српског језика
Српски језик је словенски језик. Као и македонски, бугарски, хрватски, бошњачки и словеначки, он је јужнословенски језик и то западног типа као и сви наведени језици осим бугарског и македонског (који чине такозване источнојужнословенске језике). Од осталих словенских језика, јужнословенски говори су се по свему судећи издвојили још пре преласка на Балканско полуострво. То се закључује на основу заједничких особина које имају најзападнији словеначки и чешки говори, као и најјужнији словачки и српско-хрватски говори.
У ранијој фази, пре тих диференцијација, постојао је један јединствен језик који се технички назива прасловенским. Тај заједнички језик свих Словена није оставио никакав траг. Њему је врло близак говор Ћирила и Методија, такозвани старословенски који је по својим особинама источнојужнословенског типа. Иако чува седам падежа, дуал, затим конјуктив и оптатив, он се ипак разликује битно од реконструисаног прасловенског језика. Једна од најупадлјивијих разлика је што је у старословенском, као и у српском, већ тада дошло до метатезе ликвида.
Прасловенски језик је дериват (такође само реконструисаног) протоиндоевропског језика. То је назив за реконструисан језик који је предак словенским, балтичким, германским, италским (латински), грчким, албанским, хетитским, тохарским, иранским, индијским и другим савременим и изумрлим језицима. Нема сумње да је некада давно, вероватно пре око 7000 година постојала заједница која је користила језик који је предак свих побројаних, али није јасно нити где је она била (помишља се на данашњу Украјину, јужни Кавказ), нити које је гране у првој фази свог рапсада дала. Извесно је да фази прасловенског претходи балтословенска фаза- она је заједничка балтским и словенским језицима. Балтски језици су још конзервативнији од словенских и представљају најархаичније живе индоевропске језике.
Историја српског језика
Писма
Ако бисмо занемарили до сада јасно непотврђене научне хипотезе (које имају основа) о претходним словенским (па тиме и српским) писмима, може се рећи да се, у различитим раздобљима српски књижевни (стандардни) језик писао латиницом, глагољицом, ћирилицом и арапским писмом.
До коначног стварања српске средњовековне феудалне државе и дефинитивног приклањања византијском културном простору за време Стефана Првовенчаног Немањића и његовог брата Светог Саве (Растко Немањић), приморско (јадранско) језгро српског етничког простора је условно напоредо користило латиницу, глагољицу и ћирилицу. И то управо тим редоследом: Колонизујући некада римске градове по јадранској обали, првобитно су прихватили латиницу за своје писмо. Постепеним и све интензивнијим окретањем ка стандардном језику и писму створеним за своје потребе, окренули су се коришћењу глагољице. Да би, на крају, прихватили ћирилицу као ефикасније и у византијски културни простор уклопљеније писмо.
Од 11. века па све до прве половине 20. једино писмо у масовној културној употреби Срба било је ћирилица. Латиница је такође била у употреби, нарочито у Аустроугарској - у данашњој Војводини и Војној Крајини, као и у Босни и Херцеговини и Далмацији.
У времену док је Дубровник био независна држава, заједно са посебним идентитетом својих житеља, саграђеним на основу српског и хрватског етницитета, као и латинске културе, може се рећи да је мањи део Срба за своје културне потребе користио латиницу.
Током владавине Турака посебну потребу су имали делови српског и хрватског етницитета који су примили исламску вероисповест. Они су користили арапско писмо посебно прилагођено доминантим језичким системима у Босни.
Од почетка 19. века и стварања српско-хрватског језичког договора, прво местимично, а потом све интензивније, Срби су почели користити латиницу. Најзначајнији српски културни радник друге половине 19. века, Ђура Даничић, своје најзначајније дело, Рјечник Југославенске академије знаности и умјетности започео је писати (напомена: Ђура Даничић је половином 19. века започео са писањем Рјечника ЈАЗУ, који је довршен тек седамдесетих година 20. века), али посебном, реформисаном латиницом чији су знакови у потпуности одговарали ћириличким и делимично правилу "једно слово за један глас". Та је латиница остала у употреби током двадесетог века само код одређеног броја хрватских филолога.
По стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (потом Краљевине Југославије) државна власт је, а касније и власт Комунистичке партије Југославије желела да спроведе идеју о о наднационалном језику: српскохрватском. Током целог двадесетог века постојала је јака тежња ка унификацији српске ("источне") и хрватске ("западне") стандардне варијанте српскохрватског језика. Тежња се огледала у уједначавању различитих језичких форми, укључујући и у уједњачавању писма. Данас је у свакодневној употреби код Срба и ћирилица и латиница, равноправно.
По правопису који се данас користи у Србији, ћирилица и латиница су равноправна писма у употреби. По уставу из 2006. у службеној употреби у Републици Србији је српски језик и ћирилично писмо, а исто је и у Републици Српској, док су у Црној Гори у званичној употреби и ћирилица и латиница. Што се тиче дилеме да ли је нов устав Републике Србије прописао да је једино писмо српског језика ћирилица - није. Устав, и уопште држава може својим актом да одреди који ће језик бити у службеној употреби и разуме се, ако тај језик има више писама, које ће писмо бити у службеној употреби. То значи да држава одређује писмо званичне коресподенције. Тако је и нов устав одредио које се писмо може у званичним стварима користити, а не које писмо је писмо српског језика. Актуална писма српског језика су, као и до сада, ћирилица и латиница.
Стандардни језици
Главни чланак: Историја српског књижевног језика.
Прву имплицитну кодификацију српског језика начинио је Свети Сава. Најизразитије његово дело у том смислу представља Карејски типик. Он је први направио оштар рез од старословенске норме према српскословенској језичкој норми. Избацио је из употребе назалне вокале, који су до тог времена већ дали своје неназалне рефлексе. Како су се полугласници до тог времена уједначили, он је избацио знак за полугласник задњег реда (дебело јер) и оставио само знак за полугласник предњег реда (танко јер), које је означавало полугласник средњег реда.
Следећа реформа одвила се у Србији за време деспота Стефана Лазаревића. Њу је обавио Константин Философ (напомена: овог Константина не треба мешати са Ћирилом, кога су такође звали Константином Философом), а та је ортографија позната као ресавска школа. Овај правописни модел одликује назадност у односу на Савин, што је, вероватно, била последица бугарског образовања Константина Философа. Без фонолошких потреба уведен је поново знак за тврди полугласник, као и одређени број других правописних правила, чији је циљ био да се стандардни српскословенски језик по својим особинама приближи тадашњој бугарској норми.
Током раздобља између 16. и 18. века писменост Срба је готово замрла, а једини значајан остатак старе средњовековне културе налазио се у фрушкогорском манастиру Беочину. Представници те школе названи су Рачани, јер су ту пребегли пред Османлијама из старијег манастира Раче у ужичком крају. Најзначајнији представник Рачана био је Гаврил Стефановић Венцловић. Он је имао јасно изражену двојезичност у свом писању: сакралне књиге је писао по правопису ресавске школе, док је проповеди писао народним језиком, зачуђујуће сличним правопису и азбуци које је сачинио Вук Стефановић Караџић више од века после њега.
У недостатку српскословенских књига после Велике сеобе у јужне и источне делове Аустријског царства (пре свега у данашњу Војводину), али и у заблуди да је рускословенски језик старији од српскословенског, свештенство је прихватањем руске помоћи за свој званични језик узело рускословенски језик, односно руску редакцију старословенског језика. Тај језик је и данас остао званичан језик Српске православне цркве, а имао је великог утицаја на тадашњи световни језик. Данас се тај језик назива црквенословенским језиком.
Као одраз на збивања у сакралној језичкој норми настао је световни књижевни језик који је био мешавина војвођанских дијалеката, рускословенског и руског језика: славеносрпски језик. На том је језику током 18. и 19. века створена основа за савремену српску културу.
Током прве половине 19. века, уз помоћ тадашњих врхунских филолога, као што су браћа Грим, и аустријских власти, Вук Стефановић Караџић је направио реформу писма и правописа, правећи велики рез између дотадашње славеносрпске културе и новог стандарда. Уз незнатне измене, та је норма и данас стандардни српски језик, а уз прилагођавање и договор са хрватским филолозима тога доба и стандардни хрватски језик.
Дијалекатска основа тог стандарда била је источнохерцеговачка, ијекавска. Заменом дифтонга "ие" екавским "е", у већем делу тадашње Србије и у југоисточној Аустрији, центрима српске културе, створена је и друга, екавска норма.
Вуков Правопис је 1868. године уведен званично у Србији. Између два светска рата договором хрватских и српских лингвиста промењена су два правописа. 1960. године написан је и озваничен Правопис српскохрватскога језика, док је 1994. године прерађени Правопис из 1960. године објављен као Правопис српскога језика, а озваничен 1995. године. Правопис из 1994. године је и данас званичан у Србији, Републици Српској и Црној Гори.
Српска језичка норма нема правоговор (ортоепију).
Мирослављево јеванђеље (12. век)
Српска ћирилица и српска латиница - Вук Стефановић Караџић - "Српске народне пјесме"
Дијалектолошка карта штокавског наречја
Данашња распрострањеност трију изговора српскохрватског језика
Снимак манастира Денковац, март 2007.
Манастир се налази на 16 км од Крагујевца
Манастир Денковац, чији је храм посвећен Успенију Пресвете Богородице, дуго, после турских рушења и паљења, није обнављан. Обнављање читавог манастирског коплекса почело је тек 1965. када је саграђена трпезарија и нешто касније дрвена капела над гробом средњовековне ктиторке Дене. Црква и иконостас су обновљени 1986. а нови велики манастирски конак 1994. Неки грађевински радови су још у току.
